...

http://24.media.tumblr.com/381854e15f474238080fdc9c0388ff1c/tumblr_mrevnnoaLm1rd6tv9o1_500.gif

http://24.media.tumblr.com/89feefcd501f7f21db8b9454cbcfd0ac/tumblr_mre09a71X81so36fuo1_500.gif

http://31.media.tumblr.com/0d77407fc127843a29336c4dba97cf6d/tumblr_mqx3wcjUqI1s6ft4zo4_500.gif

http://31.media.tumblr.com/2351e6930d449d635905f6b76b5d7e76/tumblr_mqwin56QUA1rzcb9ro1_500.gif

Nema nas..

Duga, neispavana noć.

Sve se nastavlja.. Samo je sada još gore.. Šta se ovo dešava sa mnom? Nisam dobro. Osjećam to.
Noćas sam se dosta puta probudila, nisam mogla da zaspim. Razmišljala sam o svemu. Plakala sam..
Svega sam se sjetila.. I Stefana, i svega.. Opet. Dugo mi je trebalo da zaspim. A onda, i kad' sam zaspala probudila sam se za tri sata. Toliko sam spavala. Ustala sam, sjela za komp.. Iz kuhinje se na tv-u čula pjesma, bila mi je poznata.. Otišla sam da vidim koja je.. Iii, da. Nisam trebala. Bila je upravo ona prokleta pjesma, koja me na sve podsjeti. Onako uplakana, srušila sam se na pod ispred tv-a, i slušala.. Plakala.. Na glas.. Jecala sam kao nikad' do sad'.. To je bila pjesma "Za godine tvoje". Svaki put kada čujem pjesmu od Van Gogh-a, bilo koju, loše mi je, jako.. Ali kada čujem ovu pjesmu, 7 dana poslije toga ne mogu da dođem sebi. Toliko jako utiče na mene.
Da li se to opet vraća sva ona bol? Zašto me "pogađaju" pjesme Van Gogh-a? Da, znam odgovor.. Taj 27. jun, i koncert na kom' mi se svijet srušio.. Opet pišem o tome, ali jače je od mene..
Nije mi žao njega, već mi je krivo što je ovo još jedan poraz za mene.. I najteže se nosim s' porazima, i stalno mi se dešavaju.. Valjda to tako mora..
Želiim, ali jako želim da odem odavde, i da više nikad' ne pomislim ni na šta što me sjeća na taj poraz. Ali je sve to nemoguće.
Često se zapitam, da li ikad' pomisli na to kako je meni? I čini mi se da znam odgovor.. Ne. Ne zanima ga.
Ja se iskreno nadam da će doći vrijeme kad' će i mene biti briga za sve. Znam, neću ga zaboraviti. Ali, samo bih voljela da mi ne bude teško kad' ga se sjetim.
Priznajem, kad' se sjetim lijepih trenutaka oslika se osmjeh na mom licu.. Ne znam, ali drago mi je što se desilo, jer mi je bilo lijepo. Zato mi je i krivo što više ničeg' nema.
Drago mi je što sad postoji neko drugi, i nadam se da se neće dogoditi ništa slično ovome sa Stefanom, a kamoli da se ponovi isto.. Ne bih mogla podnijeti..
Dajem sve od sebe, zaista.
Pa ipak je teško ustati poslije pada, people..

Toliko o tome, ne da mi se više pisati, želim da se na miru isplačem, biće mi laške.. Bye.

Summertime sadness.

I ovi dani neku tugu nose..
Nije ovo ništa. Preživjela sam puno gore. Samo, vraća se. Stalno. Tu je negdje, i privremeno nestane, i taman kad' se ponadam da je sve prošlo.. Opet se sve vrati. Čak bude i gore.. Zašto? Zaašto?!
Love = pain.
Opet. Nekako.. Ne, nije ono staro u pitanju. Već nešto sasvim novo. (I)
Želim. Osjećam. Voljela bih.. A šta znam?!..
Meni je, iskreno, jako stalo. Ali, da li je tako s' druge strane?! Druga strana tvrdi da jeste, mada.. Meni tako ne izgleda. "Da me voliš istinski, onako dečije." Pa, ja to sve vrijeme i pokušavam, ali ne uspijevam, jer postoji neki zid oko tebe. I taj zid mi ne da. To me uništava.
Dani tuge..
Opet mi se budi tuga.. Tuga najveća.
Svi ovi dani.. Šugavi, prazni, nikakvi. Nije to to. Nisam srećna baš nešto.. Priznajem to. Želim da pobjegnem od svega, bar privremeno. Bilo bi mi lakše.. Ali, kako pobjeći od sebe? Od svojih grešaka? Nemoguće.
Moju tajnu neće saznati nikad' niko..
Poželim da nekome kažem.. Ali, kako ću?! Šta će biti poslije?
Znam, bilo bi mi lakše da neko zna, ali, opet, kako bih se osjećala? Glupo, da. Kao poslednji debil. Zato je najbolje ovako. Jedino stranice mog' dnevnika znaju sve.. One su jedine koje čuvaju sve moje tajne..
Sadness.
Again. Sada dok pišem ovo, opet se prepirem. Zašto je ovih dana tako? Obuzela me je neka nervoza, šta li.. Teško mi je nositi se sa svim ovim. Uvijek kada s iznerviram napišem "I don't give a fuck", ili "whatever", ali to me još više ubije. I uvijek se poslije toga javim. To sam uradila ovaj put, i javila se, i opet sve isto sa "I don't give a fuck".
God. What's wrong with me?!
"Nedostupna i depresivna". Jesam li?! Ovo drugo možda da, ali ovo prvo nikako. Sve vrijeme pokušavam nešto, ali ne uspijevam zbog te tamo nedostupnosti.
Uvijek sam ja kriva.. -.-'

Čarobni akord .

Zaista... Treba mi neko.
Ne samo da bi se vodilo kao da smo zajedno, već... Da znam da imam nekoga, kada me svi ostave. Treba mi to. Neko ko će da me voli. Da mi bude potpora. To mi sada najviše treba. Ali nema toga... Nažalost. I zaista osjećam usamljenost, prazninu. Ne osjećam da mi nedostaje neko, nešto. Već osjećam da sam usamljena, od svih udaljena. Mada, uvijek je tako i bilo. Valjda sam do sad tredala navići...

Sve je to od dima, ma kakve emocije.

Olrajt.
Sve vas je Sanja povrijedila. Svi ste kao povrijeđeni. Pa zapitajte se kako je meni?!
Htjela sam da pomognem, i sve što sam uradila bilo je dobronamjerno. Ali to niko ne shvata. Svi su ljuti na mene. Nemam na koga da se oslonim. Okej. Navikla sam na sve ovo. Samo nisam očekivala od pojedinaca. Ali, opet kažem, navikla sam.
Ostala sam sama, kao i uvijek što ostanem. Nema veze. Jednom će sve proći, znam.
Jako sam se razočarala. Niko me ne shvata. Niko se nikad' nije zapitao kako je meni zaista. I to je ono zbog čega mi je krivo. Prihvatam krivicu, koja i nije moja. Za sve sam ja kriva, ok.
Nastavite vi, onako bez mene, da ja ne bi' više pravila greške.
Uvijek sam ja ona koja se povlači, bez obzira na to jesam li kriva. Uvijek sam ja ta koje oprašta, i kad' treba i kad' ne treba. To je ono što me ubija.
Dejan je jedina osoba koju volim, i za koju sam sigurna da mi ovakvo nešto neće uraditi.
Ili je to privremeno. Ali, neka ovako ostane za sada.

"Moram biti jak da podnesem i to."

Life wont wait for you. :)

Hiii theere.. Nisam odavno pisala.. U zadnje vrijeme sve rijeđe pišem, ne znam zašto.
Pisaću za protekla dva dana. ^^

Nedjelja.
Ustala sam oko 8h. Than, čekala sam da mi Anđela javi da je pošla. Radovala sam se njenom dolasku, jako. Oko 10h mi je javila da je došla. Bila sam presrećna! Dogovorile smo se da se čekamo na trgu. I ona je čekala mene. >.< Tu smo se pozdravile, na sred ulice izgrlile, onda sam se ja upoznala sa njenom majkom.. Hahhah, prejaka žena, usta me zabole od smjeha kad' sam s' njom. :D Onda smo mi otišle na kafu, njena mama je ostala tuda negdje.. Bile smo u Lariacu, muzika je bila pff, al' navikle smo i ja i ona. Poslije kafe smo imale još sat vremena za šetnju. Sat vremena do NJEGOVOG dolaska. Koliko se ona tome radovala, toliko sam i ja. Toolikoo mi je draagoo zboog njiih. ^__^ Otišle smo do škole i ljetnikovca, do srednje. To nam je oduzelo malo vremena, i onda smo oko 12:10h krenule na trg. Bile smo se jako zapričale, i onda sam ja u jednom trenutku skontala da on šeta pored parka. Samo sam je uhvatila za ruku, i rekla "pogledaj!" Ona je otrčala preko ulice, tu su se izgrlili, i bili su mi jako slatki. Onda smo se ja i on upoznali, i svi smo zajedno otišli kod spomenika. Tu smo sjedili, smarali se.. Ustvari, ja sam se smarala. Hahah, oni suu.. Okay. hh. :')
Sve vrijeme sam ih slikavala, jer su mi bili nenormalno slatki. Slike su premoćne.
Poslije toga smo otišli opet do ljetnikovca. Odvela sam ih gore, zato što tu obično nema nikog'. Malo sam sjedila s' njima, a onda sam otišla do prodavnice, kupila sebi smoki i coca-colu, i sjela na sto ispred sale. Slušala sam muziku, jela, itd. Oko 15:20h smo svi zajedno krenuli da šetamo. Išli smo "mali krug". Bilo je interesting. Oni su razgledali, pričali smo. Ljudi su nas začuđeno gledali. Vjerovatno su komentarisali "drogeraši, narkomani" itd.. Hahah, i to mi je interesting. Opet smo sjeli kod spomenika. Pričali smo tako, i ja sam se u jednom trenutku okrenula i skontala da odozdo idu Damjan, Žuma, i još neka cura. xD Hah, pozdravili smo se s' njima, stajali malo, pričali.. Žuma me u jednom trenutku pitao "gdje ti je Toške?".. Ja sam samo onako stala, a Anđela mu je složila neku facu, tako da je skontao o čemu se radi.
Than, Anđela je morala da ide. Otpratila sam nju i njenu majku, idola, do pod Orficu. One su ostale da stopaju, ja sam otišla kući.. Bilo mi je baš lijepo s' njima svima. :)

Ponedjeljak.
Ustala sam u 10h. Doručkovala, i sve to.. Pomogla sam mami oko spremanja ručka, yeaaah. Ovih dana joj sve pomažem, i happy sam zbog toga. Jer, zaista joj treba pomoć. A i meni odgovara da nešto radim, da ne bih mislila o nekim drugim stvarima... Okay, ne mislim o Stefanu. Vidim, tako, samo, ponekad neki komentar na nešto, njegov, i sjetim se.. But, ništa ozbiljno. Zaboravljeno. Pff.
Više razmišljam o društvu, provodu... Zabranjeno Pušenje. Toliko bih voljela otić' na taj koncert, people. A, opet, s' druge strane bih voljela otić kod strica, legende. xD Ne znam, kad' bi moglo oboje.. Awwhh.. Na koncertu bi bilo premoćno! Skupilo bi se društvo, upoznala bih još onih koje želim.. Daaj. Tako mi se ide. Žao mi je što neće Tea biti.. I žao mi je što je neću vidjeti do kraja avgusta nikako, a možda ni tad'.. Stvarno bi mi prijao razgovor sa njom, but... :/
Okay, that's all...

00:00

Eto, vi koji ovo čitate.. Sasvim iskreno, uvjereno, bez pretvaranja mogu reći da se jedna noćna mora završila.. To je bila ona, ljubavna..Prestalo je sve. I radujem se tome. E sad, kako se osjećam sada? Osjećam se uvjereno, izdržljivo, radosno, zrelo.. Osjećam da nije sve onako kako je izgledalo tih dana.. Ono što je sada zaista najbitnije je to, da sam konačno ustala poslije pada, i nastavila još brže, življe! Kada vratim film unazad, nekoliko dana, bude mi krivo jer sam uradila par stvari zbog te melanholije.. Uzimala je maha kod mene, bila sam nemoćna.. Ali bitno je da je košmar završio.
Kada pustim tužnu pjesmu, koja ne može proći bez moje suze - smijem se! Smijem se jer sam konačno uvjerena da sam ja pobjednik.. Da sam ja ta koja je oživjela, i koja je sada jača nego ikad'.
Kada te neko spomene - opet se smijem! Pitate se zašto? Reći ću vam. Ljudima koji u mojim očima padnu, za koje promijenim mišljenje na gore, i ljudi čiji karakter i obraz ne liče ni na šta, zaista zaslužuju da im se smijem. Znam, izgleda malo čudno.. Ali kod mene je to tako.
Svi ti "dani melanholije", tako sam ih nazvala, su na mene jako uticali, priznajem. Ali, zapitam se dokad' više? Dokad' sve? I napokon sam dobila odgovor na pitanje.
Istina je, uradila sam mnoštvo stvari, koje ne liče na mene, i koje će vas začuditi, i zbog kojih ćete me osuđivati, ali.. Tako to i ide. Navikla sam. Znala sam da plačem po cijelu noć, i da na kraju ustanem, i u sred noći izađem napolje, pomislivši da naudim sebi. Misleći da će to riješiti sve. Ali, srećom, nisam. Ponosna sam na sebe, jer sam se toliko uspjela sačuvati. Znala sam pretjerano konzumirati cigarete. Bilo je jače od mene. To su oni dani kada sam nemoćna. Svako malo bih odlazila na neko zabačeno mjesto, plakala, pušila, i nanosila samoj sebi još veći bol. E sad, to su neke od stvari koje sam uradila. Ali, postoji još nešto. Što se tiče ovoga, znam samo za jednu osobu koja će me sigurno shvatiti, jer se i ona nalazila u istoj situaciji. Rezala sam se. To zna samo par osoba, u koje imam povjerenja. Postoji još puno stvari...
Znam, sada ste sigurno promijenili mišljenje o meni, ali, osobe kojima zaista značim će da me shvate i pomognu mi. A, ove druge.. Čudiće se i osuđivaće me. Znam. But, I don't care.
Vi koji me osuđujete.. Prvo, ne znate kako mi je bilo, niste se našli u mojoj poziciji da bi mogli pričati.. Drugo, ako vam zaista značim - pomoći ćete, a ne zaboraviti i nastaviti.
Ovo sve pokazuje kome je zaista stalo do mene. Right...
Ne kažem da je ispravno ovo što sam radila, naprotiv - nisam trebala. Niko nije vrijedan toga. Ali, opet kažem : bilo je jače od mene.
Jedan dio me usrećuje : "BILO JE". Da! To je to!
Sada sam sigurna da je bilo, i da se neće ponoviti. Neću dozvoliti. Jaka sam.

Srećna sam. :) Jaako.
Toliko od mene, za večeras..